Prezime nakon udaje: Lični izbor, društveni pritisak i emocije

Odluka o prezimenu nakon udaje jedna je od onih koja, naizgled formalna, otkriva čitav spektar ličnih vrednosti, emotivnih veza i društvenih očekivanja. Iako se radi o individualnom izboru, on često postaje predmet rasprava, komentara, a ponekad i izvora nesuglasica. Razgovori između žena koje su se suočile sa ovom dilemom otkrivaju slojevitost ovog pitanja, koje seže daleko od puke birokratske procedure.

Izbor kao ogledalo ličnosti i odnosa

Za mnoge žene, zadržavanje devojačkog prezimena nije čin pobune, već afirmacije sopstvenog identiteta. Kao što jedna ispovednica kaže, njeno prezime nosi "najlepše uspomene" i vezuje je za ljude koji su je odgajili i vole. U slučajevima gde žena ne oseča da je potpuno prihvaćena od strane muževljeve porodice, ovo zadržavanje postaje i simbol emocionalne sigurnosti i poverenja u primarnu porodicu. Prezime postaje više od reči na papiru; ono je deo lične istorije i osećaja pripadnosti.

S druge strane, uzimanje muževljevog prezimena za neke predstavlja simboličan čin stvaranja nove, zajedničke porodice. Radi se o želji da se svi članovi porodice, uključujući i decu, prezivaju isto, što kod njih stvara osećaj jedinstva i zajedništva. Za neke, ova promena je prirodan i očekivan korak, bez osećaja gubitka identiteta. "Nisam izgubila sebe tog dana, naprotiv, obogatila sam se", kaže jedna od sagovornica. Ova odluka može biti motivisana i praktičnim razlozima, poput lakšeg zvuka ili jednostavnijeg korišćenja u inostranstvu.

Dodavanje muževljevog prezimena uz sopstveno predstavlja kompromis koji mnogima odgovara. To je način da se istovremeno poštuje vlastito poreklo i označi ulazak u novu životnu fazu. Međutim, ova opcija često nailazi na najviše neodobravanja i neprijatnih komentara iz okoline, koji je nazivaju "pomodarstvom" ili "proseravanjem". Ipak, za one koje biraju ovaj put, to je autentičan izraz njihove želje da ne odbace ništa od sebe, a da ipak istaknu novostvorenu vezu.

Pritisak okoline: Porodica, prijatelji i nepozvani savetnici

Bez obzira na izbor, mnoge žene se suočavaju sa pritiskom okoline. Najčešći izvor pritiska je muževa porodica, koja promenu prezimena može doživeti kao obavezu i znak poštovanja. Jedna ispovednica opisuje kako je zadržavanjem svog prezimena "dala povod" za ogromne probleme sa familijom, koja je i dve godine kasnije "ne propuštala priliku da je spusti". Ovakva iskustva pokazuju da se oko prezimena često vode bitke za moć i prihvatanje unutar šire porodične strukture.

Zanimljivo je da su najžešći komentari često dolazili upravo od drugih žena. "Bankarka: 'Jao, dva prezimena, to su nekad samo radile glumice!'", seća se jedna korisnica. Ove primedbe, koje proizilaze iz duboko ukorenjenih tradicionalnih shvatanja, mogu da izoluju one koje su donele drugačiju odluku. Čini se da društvo teško prihvata da izbor prezimena može biti različit i da ne postoji jedinstveni "ispravan" put.

Pored toga, postoje i birokratske zapreke i nedoslednosti. Žene sa dva prezimena često nailaze na probleme u administraciji, gde službenici ne znaju kako da postupaju, ili gde dokumenta izdana na različita prezimena stvaraju zabune, na primer pri dokazivanju krvne grupe. Ove praktične teškoče dodaju sloj stresa na već emotivno opterećenu odluku.

Emotivna razmeđa: Između identiteta i ljubavi

U srcu ove odluke leže jake emocije. Za neke, promena prezimena izaziva osećaj "gubitka identiteta" ili "trenutne krize identiteta". "Osećam ono što sam ubedjivala devojke da nema smisla - da sam ja sad neka druga osoba", priznaje jedna mlada. Potpisivanje novim prezimenom može izazvati osećaj stranosti prema samoj sebi, kao da se potpisuje tuđim imenom.

Sa druge strane, za one koje su uzimanje muževljevog prezimena doživele kao radostan i liberalan čin, to je bio izraz ljubavi i želje za zajedništvom. "Mogla bih da biram i svim srcem sam želela da se prezivam isto kao on", ističe jedna od njih. Ovde se radi o emotivnom obogaćivanju, a ne siromašenju.

Posebno je teška situacija kada postoji neslaganje unutar para. Ucenjivanje tipa "ako ne uzmeš moje prezime, neće biti crkvenog vjenčanja" ili "porodica nećemo imati isto prezime" stavlja ženu u nemoguć položaj između ličnih uverenja i želje za brakom. Kako jedna sagovornica primećuje, takav pristup može biti indikator dubljih problema u odnosu i mentalnog sklopa koji će se vremenom manifestovati i u drugim, ozbiljnijim situacijama.

Pitanje dece i "nastavljanja loze"

Jedan od najčešćih argumenata za uzimanje muževljevog prezimena jeste prezivanje dece. "Logično je da majka nosi isto prezime kao njena deca", tvrde neki. Međutim, ovaj argument ima svoje rupe. Prvo, deca mogu nositi oba prezimena. Drugo, u zemlji sa visokom stopom razvoda, pitanje "tercijarnog" prezimena nakon ponovne udaje postaje aktuelno. Treće, logika da se svi prezivaju isto gubi smisla kada se ćerka uda i eventualno promeni prezime.

Argument o "gašenju loze" ako žena jedinica promeni prezime takođe je čest, ali i kontroverzan. Kako primeti jedna od učesnica razgovora, loza se gasi kada nema potomaka, a ne kada nema muških potomaka. Fokusiranje isključivo na mušku liniju zanemaruje žensku lozu i doprinosi percepciji da je žensko prezime manje vredno. Neke žene se, pak, upravo zbog ovog osećaja odgovornosti ili posebne emotivne veze za oca koji nema muških potomaka, teško odlučuju na promenu.

Zaključak: Pravo na izbor bez osude

Razgovori jasno pokazuju da ne postoji univerzalno ispravno rešenje. Odluka o prezimenu nakon udaje duboko je lična i složena. Može biti vođena ljubavlju, tradicijom, praktičnošću, željom za očuvanjem identiteta, strahom od gubitka istog ili kombinacijom svih ovih faktora.

Najvažniji zaključak jeste da pravo na izbor treba da pripada isključivo ženi, uz eventualno razumno i nenasilno iznošenje mišljenja od strane partnera. Bilo da se odluči da zadrži, promeni ili doda prezime, ta odluka treba da poštuje njen emotivni svet, njen identitet i njeno razumevanje sebe u odnosu na porodicu iz koje potiče i onu koju gradi. Društvo, sa svoje strane, treba da napreduje ka većem prihvatanju različitih izbora, shvatajući da način na koji se neko preziva ne određuje kvalitet braka, ljubavi ni vrednost osobe.

Kao što je jedna od sagovornica rekla, možda je najmudrije pristupiti ovom pitanju bez preterane ostrašćenosti. U krajnjoj liniji, sreća i snaga porodice grade se na uzajamnom poštovanju, ljubavi i podršci, a ne na slovima u ličnoj karti. Svaka žena ima pravo da odabere put koji njoj omogućava da se oseća celovito, poštovano i voljeno - bilo da nosi jedno, drugo ili oba prezimena.